Kultura Kultura

Čovik de šete kolpi

Znate li šta je srbiguz? Ne!? Onda niste rođeni od 1940. do 1960. u Splitu, ali u glosaru moga libra ćete nać' šta je to, obećava dr. Ranko Mladina

Čovik de šete kolpi

"Libar mi se zove 'Čovik de šete kolpi' zato jer je teško postat i ostat čovik. I kad padneš tribaš se znat dignit i ostat ponosan, ponizan i skroman.

Zna bi ić' u vizitu pacijentima, a za menon bi išli studenti. Neki od njih bi se držali ka da su Split oslobodili. Posli bi ga zazva sa strane i reka mu: Nemoj mi se u viziti držat' strašno ponosan. Jer umisto onoga doli moga bi i ti do večeras ležat', šta znaš...

Zato, radije sidi kraj njega, stavi mu ruku na rame i pitaj ga šta ga muči. Budi normalan čovik, nemoj mi se puvat. Za slaboga se meštra reče da je meštar de šete kolpi, šta oće reć da nije baš neki meštar o' zanata, da ne zna svoj posal i da mu triba sedan puti više vrimena za učinit ono šta pravi meštar napravi u čas posla, i još očisti ispod sebe.

Tako i u ljudi. Za provat izbjegnit bit čovik de šete kolpi triba puno tramakavanja, volje i jope one nesriknje nade. Ako nemaš nadu, aj ća!" Tako nas je, s "aj ća!", dočekao Ranko Mladina na Bačvicama, i to još prije negoli smo uspjeli sjesti za stol.

Ranko je, da odmah raščistimo, čovjek ozbiljne biografije. Umirovljeni je izvanredni profesor na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, primarijus, specijalist otorinolaringolog (ORL), subspecijalist plastične kirurgije glave i vrata, redoviti član Hrvatske akademije medicinskih znanosti, utemeljitelj međunarodne klasifikacije deformacija nosnoga septuma i utemeljitelj endoskopske sinusne kirurgije u Hrvatskoj.

Nije gotovo. On je i autor triju prije njega nepoznatih kliničkih entiteta u ORL-u, te autor novoga koncepta učenja i podučavanja tehnike endoskopske sinusne kirurgije i to na janjećoj glavi.

Autor je i patenata za tri nova kirurška instrumenta te patenta nad intelektualnim vlasništvom o značaju tipa 6 deformacija nosne pregrade i budućih molekularno-biologijskih metoda u sprečavanju rađanja djece s rascjepom usne i/ili nepca, kao i bitnom smanjivanju smrtnosti od akutnog srčanog infarkta općenito.

Svašta je još: pjevač u zboru i klapi, slikar, stolar i biciklist. Bio je i motociklist dok i on i auto koji mu je vozio ususret nisu skrenuli na istu stranu.

Gunje, Leš i Siso

Otad se ostavio motora, ali se uhvatio pisanja. Dotle je već napisao oko 140 stručnih i znanstvenih radova, ali sad i tri knjige poezije i proze, ne odustajući od splitskog dijalekta – Slipo srce (2005.), Piz (2008.), Žara puna riči – pisme čakula i glosari spliski (2010.). Četvrta knjiga "Čovik de šete kolpi" nam je povod za kavu.

Knjigu je napisao jer mu se čini da jezik njegove generacije, "lagano teče u daljine bespovrata. Ja san siguran da po' riči u rječniku na kraju knjige generacija rođena od 1940. do 1960., a još su pri zdravoj pameti, ne upotrebljava više u svakodnevnome govoru, pomalo su jin se izgubile, ali da jin neko reče u razgovoru bilo koju od njih ne bi ni trznili, sve bi razumili, ne bi ni zamijetili da je ta rič bokun starija i ka malo zgrbljena, da cota.

Jezik se minja neminovno i zato mislin da je ovo sad zanji čas za uvatit ga prije negoli zanji vagun od ferovije infinite ne uleti u tunel budućnosti i neš'ga više vidit." tumači nam poetično dr. Mladina svoje razloge za splitski tekst. A onda nam nabraja i prijatelje čije je tekstove uvrstio u knjigu.

"Gunjina pisma su SMS-ovi moga najboljega prijatelja Gunje iz Beogradske ulice, sad se zove Bregovita, doli kraj ferate.

On je puno godina bija automehaničar, vridan, s menon je vesla u dvojcu i četvercu u Gusara, kad smo bili momci.

Kad meštru ne bi bila dizalica pri ruci za dignit fiću, on bi ga diga jednon rukon dok ovi skine kolo. Od njega ne bi čovik očekiva, nema on neke škole, ali kako ti čovik piše, kako mu je tečna rečenica, sve se vidi.

Ja sam to uporno skuplja... I onda dođe Ivica Akrap, trener u ASK-a, zvali smo ga Leš jer je on svih nas šta smo veslali u Gusara tako zva. Kako on tek piše... to je za poludit."

I tu je još Siso, moj prijatelj, bija mi je i cimer. Neku večer je ovde proša i govori: guštan malo šetat u predvečerje... moga života. Reka san mu da ne zaj...je s predvečerjen, da će živit dulje od mene, i da će mi prosut pepel s Kavale u more, ali neka bude burin, neka nosi vanka, a ne jugo, da uđen u plićak i pišaku. To nema smisla, j... ga"

Čekajte, onda je ova knjiga zbirka tekstova više autora...

Pisme su moje, pisma su njihova, ćakule su moje, i bokun glosara u kojemu nije samo rič i značenje, nego i malo šire o nekom pojmu.

Recimo, da ovde koga pitate ima li šoferin, niti bi on zna šta ga pitate niti bi vi znali da se žigice hrvatski zovu palidrvca. Uglavnom, u libru ćete nać da je to od talijanskog zolferino i venecijanskog solfarin. Jer je zapaljivi dio, glava žigice, napravljena od sumpora ili antimonova sulfida.

Evo u rječniku i Siso...

- Je, to je nadimak Tonču Sisariću, jednome od mojih svega nekoliko najboljih prijatelja. Kad smo odrasli dobio sam od njega nadimak Pančofer.

Da mu ne ostanem dužan, i ja njega zovem Pančofer. Pančofer etimologijski znači osobu koja nosi drugorazrednu robu (od engleskoga 'punch off', odbaciti).

Ako itko smije s brodom po neveri izaći na more, jedan od takvih rijetkih je Siso. Sve zna o moru i brodu, jedrima, škotama, garbinadama i vremenskim i inim makakadama.

Učio je od svoga oca Jure, iskusnoga kapetana, još od malena i osobito iz doba njihova nikad zaboravljena broda "Slavac". Ima veliko ljudsko srce koje bi trebalo staviti pod zaštitu UNESCO-a... A znate li šta je srbiguz?

Nemam pojma. (ne zna ni fotoreporter Nikola Vilić koji sjedi s nama)...

- Eto vidite. A koje ste vi godište?

Nikola je '67, ja sam '70.

- Dobri ste još. Ali ne možete iz prve razumit nas iz '40-ih...

Onda srbiguz nisu tange?

- Ne, to je ukrasna grmolika biljka Vatreni grm, latinski naziv je Pyracantha coccinea, koja sliči na živicu, ali je šiljatih, jačih grančica i u kasno ljeto i ranu jesen obiluje mnoštvom grozdova malih, narančasto-žučkastih do crvenih bobica veličine zrna graška.

Narodno ime srbiguz potječe od činjenice da 2-3 dana nakon konzumiranja ovih bobica, onaj koji ih je jeo osjeća nesnosan svrbež prije i poslije wc-a. To sve piše tu. Na CD ne može stat cila knjiga ali...

Znači u knjizi je i CD, na kojemu se može poslušati kako čitate iz knjige?

- Ja san osobno pročita nekoliko stvari iznutra, za one koji će za 30 godina zanimat' kako su ovi prije govorili, ti takozvani splitski. Evo, poslušaj, čut' ćeš melodiju...

Nije li to izgubljena bitka?

- Nije. Ne, ovo je ogroman dobitak. Ova moja generacija šta sad gre ća, partit ćemo jedan za drugin, još smo godinu, dvi-tri ovde i gotovo je. A šta smo govorili? A i to je baština!

I šta je najvažnije, to sad mo'š snimit. Znan da je CD već deplasiran, da sve mo'š spremit na USB, ali nać' će se uvik koji IT-ovac koji će s CD-a moć prebacit na medij koji će bit za 30 godina aktualan.

Pravin se važan, a nekidan san iša mojin unukama puštat te filmove, nije radilo doma, pa san iša u Elypsa, i pitan značajno "dajte mi jedan plejer za CD“... Čovik me gleda i govori da će vidit ako ima još koji da je osta'.

Tek posli su mi dica objasnila da to više niko ne kupuje. Vrime prođe, a ti ostaneš. Stara kvasina...

Cijeli vaša priča vrti se oko Splita, Bačvica, prošlog vremena. Zašto se ne vratite?

- Ah, to je dosta teško...

Mislim, u mirovini ste već neko vrijeme?

- Pet godina sam u mirovini, ali gori su dica, unučad... ne mogu baš reć prijatelji, ali recimo jako san angažiran u zboru Ivan Goran Kovačić, koji izvodi meni dragu muziku.

To je sve klasika, imamo lipe koncerte u Lisinskom, koji su strašno posjećeni, do zanjega mista. I to je 120 ljudi koji revnosno vježbaju.

A propozito, jutros san iša kupit ušate na peškariju, za brujet. Dolazin i vidin kod jedne žene ima melancane, ali kakve ja oću, male. I ja dođen na banak, govori ona – izvol'te. A ja njoj govorin: asti koji lipi alt.

Ona da je pivala soprana u zboru. Ja vidin da nije, a ona meni da je to od španjuleti. A onda jedna žena kraj mene, sitna, ali moje dobi, govori: ajme šta ja volin pivat i zapivala.

A ja odma tercu. I sve stane. Tipično. U Zagreb da dođen na Dolac,ili na Kvatrić, očistit će ti ribu i sve ali...

A niste probali Lepe ti je, lepe ti je...

- Haha ne bi. Ne bidu zapivali. Rekli bidu zovite policiju, piva na javnon mistu. Moderna je rič reć – ovi je puka.

O ima i modernije od toga. Sad kažu - probija...

- U moje doba je bilo - rebambija, a prelazno je bilo da je iša na kvasinu.

Na Braču se za takve kaže da su - otišli put Milne, govori Nikola, dok se dižemo sa stola.

Put Milne... E vidiš to nisan zna, to je baš dobro. Ali čekajte, di ćete već!?

A moramo ić. Put redakcije.

Adio Harley

Vi ste i liječnik, i maketar, i motociklist, pjevate u zboru, u klapama, pišete pjesme na čakavici...

- Ne na čakavici. To je bilo u moje none. Mi više niko ne govorimo – ča?, nego - šta?

Jezik je živo tkivo koje raste i ide naprid. A šta se tiče motora to san mora ostavit iako patin... Kad san iša u penziju, onda su se svi moji žrtvovali i kupili papi Harleyja, jer san ja mora ostavit motor kad su se oni rodili.

Žena mi je rekla – molin te da skupa dignemo dicu. Onda san ga proda. Sad kad su dica uvatila 40, 45 godina, eto meni motora nazad, i sve je bilo dobro dok jedno jutro u 7.20 s parkinga na Mirogoju jedan pijan ka' zemlja nije izaša ravno na mene.

Ja ulivo, a on udesno. I nabija me na kljun. I 'ajde moj Mladina u zrak. Osta' san mrtav. Pa su me onda oživili.

Tili su mi ovu nogu otpilat, jer je bila izgorena od auspuha, zdrobljena, težak je motor bija. Meni je to ostala trauma, ali i sad zavidin ovima šta voze.

Oni zvuk, oni rad mašine ispod tebe... Ali ja san biciklista, vratija san se bicikli, vozin u daljine, u šume, koliko mogu. Sad san dobija stent u srce, pa iden pomalo.

Jedna Sisina

Žbirac.

Lebićada.

Kavale u merlu o pine,

galebi lebde kontra vitru,

pijesak je ka ligadina,

more u plićak mutno-zlatno,

pa na mačka zeleno, pa modro,

a ja izad cakla

u Žbirca

usuvo!

SMS Tonča Sisarića iz prosinca 2008.

Naslovnica Kultura